Kako nastaju poremećaji ishrane?
- Kategorija: Poremećaji ishrane
Uzroci nastanka poremećaja ishrane
Sa obzirom da je teško načiniti eksperimentalnu grupu u kojoj bi se ispitivala uloga i povezanost pretpostavljenih faktora na nastanak poremećaja u ishrani, još uvek postoje razne teorije koje kreiraju različite modele na osnovu različitih studija. Upravo te studije, kao i mnoga literatura pokušavaju da specifikuju faktore odgovorne za nastanak poremećaja u ishrani Pristup koji ih integriše jeste biopsihosocijalni model, koji obuhvata sve vrste faktora, kreirajući put od kulture do biologije, sa posebnim naznakama na porodične, socijalne, kognitivne, lične i druge faktore.
Socijalni faktori
Bogatstvo kulture. Sa obzirom da se poremećaji ishrane ne javljaju podjednako u svim kulturama, u početku se verovalo da je idealizacija mršavosti i sklonost ka poremećajima u ishrani skoncencentrisanija u višim slojevima društva, gde je izobilje hrane veće, nego u onim kulturama gde to nije slučaj, pa žene teže oblijoj figuri - idealu koji je teže postići. Međutim, ovo je samo pozadinski, a ne pravi uzrok ovog poremećaja i on povećava verovatnoću nastanka poremećaja (i najimućnije kulture ne razvijaju ovaj poremećaj). U kojoj meri će pojedinac usvojiti vrednosti kulture, tj. vrednovati mršavost (na osnovu čega se može predvideti nezadovoljsto telom, što može voditi ka razvijanju anoreksije ili bulimije), a zatim i da li će razviti poremećaj ishrane, zavisi od individualnih faktora i samog pojedinca.
Medijski prikazi. Značajni faktori su i oni koji utiču na to koliko će se određeni obrasci kulture usvojiti.Jedan od tih faktora svakako jesu mediji, zahvaljujući kojima naša kultura postaje sve više homogenizovana. Mediji prikazom slika tankih idealizovanih telesnih građi, koje prožimaju svaki kutak društva, motivišu ili čak primoravaju ljude da pokušaju to i da ostvare. Mediji su optuženi za izvrtanje stvarnosti, u kojoj su slavne ličnosti i modeli predstavljeni ne samo kao prirodno, već i kao neprirodno mršavi (kao proizvod izuzetnih napora da se postigne i održi tanak stas). Kao što je slučaj i sa kulturom u kojoj je hrana bogata, medijski idealizovane slike su samo pozadinski uzroci poremećaja u ishrani. Jer je izlaganje medijima toliko rasprostranjeno, da ukoliko bi takva izloženost bila uzrok poremećaja u ishrani, onda bi bilo teško objasniti zašto neko nema poremećaje ishrane.
Idealizacija vitkosti. Idealizacija vitkosti (koja se nekada smatra glavnim uzrokom poremećaja ishrane) i odstupanje od zdravo zaobljene figure u navedenim kulturama je veća kod žena, što se povezuje sa činjenicom da je poremećaj ishrane više zastupljen kod njih nego kod muškaraca. Kao rezultat društvenog omalovažavanja punačkosti i veličanja mršavosti, mnogi (naročito mlade žene) izražavaju nezadovoljstvo njihovim oblikom tela i težinom, preduzimajući mere koje će im pomoći da izgube kilograme, što prethodi razvijanju poremećaja u ishrani.
Vršnjaci. Vršnjaci takođe doprinose nastanku poremećaja u ishrani, težeći homogenosti društvenih grupa figurom čiji ideal zastupaju. Ali to ne mora biti slučaj, jer nisu svi vršnjaci zabrinuti za održavanje tankog stasa.
Uticaj porodice na nastanak poremećaja u ishrani
Porodica svojim ohrabrivanjem, hvaljenjem vitkosti pacijenta, zavidnošću na samokontroli i disciplini potrebnoj da se to ostvari (ovo opstaje i kada postanu ozbiljno mršavi), vodi njihove članove razvoju i održanju poremećaja ishrane, iako oni ne zahtevaju odobrenje porodice za gladovanjem. Porodica može biti nezabrinuta za pacijenta, nepijateljski nastojena, nametljiva i negirati pacijentove emocionalne potrebe, ili pak preterano zabrinuta. Ali u oba slučaja ona je upletena u njegov poremećaj, pa je neophodna porodična terapija.
Adolescenti koji roditeljsku brigu, komunikaciju i očekivanja sagledavaju kao nisku, i psihički su ili su fizički zlostavljani, imaju veću verovatnoću da razviju ovaj poremećaj. Osobe koje imaju bulimiju saopštavaju veću nepretencioznost, majčino uplitanje u intimnost, njenu ljubomoru i konkurenciju, kao i očinsku zavodljivost. Sa druge strane, ako podstiču dečiju autonomiju, manja je verovatnoća da će deca pristupati dijetama, i samim tim razviti poremećaj ishrane.
Majke devojčica sa poremećajem ishrane mogu uticati na patologiju njihove bolesti, mišljenjem da treba da izgube više kilograma. Na osnovu njihovih direktnih komentara (koji imaju jači uticaj od zabrinutosti devojčica za liniju i oblik tela), moguće je predvideti ishod koji se ogleda u poremećaju ishrane njihovih ćerki. Majke koje imaju anoreksiju, a koje su u pedeset odsto slučajeva psihijatrijski bolesnici, negativano utiču na njihovu decu, stavove i ponašanje. One svoju decu hrane slabom, nenutrituivnom hranom, brinu se za njihovu kilažu već u drugoj godini, a do pete godine taj negativni uticaj se ispoljava. Zato ovo predstavlja ozbiljan rizik za razvijanje poremećaja u ishrani.
Iako su sekundarne u odnosu na uzrok poremećaja u ishrani, postavlja se pitanje da li porodične disfunkcije doprinose poremećaju ishrane, poremećaji ishrane doprinose porodičnim disfunkcijama ili neki zajednički faktor doprinosi oba. Ako je prvo, postavlja se pitanje kako doprinose, jer porodice mogu uticati svojom kontrolom i individualnošću na emocije i ponašanje, a zabrinutost o navikama u ishrani nije dovoljna za pojavu ovih poremećaja. Potreban je još neki faktor, što dovodi razmatranju individualnih faktora.
Individualni faktori
Puno je specifičnih individualnih faktora (i urođenih i iskustvenih) koji su predloženi za uzročnike poremećaja u ishrani.
Iskustva koja doprinose poremećajima ishrane. Interpersonalno iskustvo povezano sa poremećajima ishrane uključuje zadirkvanje, nasilje i traumu. Zadirkivanje zbog telesnog izgleda povezano je sa simptomatologijom poremećaja ishrane. Ono sa sobom nosi stres, nisko samopoštovanje, depresvno ponašanje, generalizovanu anksioznost i razdražljivost, koji su patogeni za nastanak bulimije. Seksualno zlostavljanje (povezano sa depresijom i poremećajima) predstavlja prediktor za bulimiju. Nasilje stvara nepodnošljive emocije i narušava identitet. Ljudi koji se nose sa stalnim emocionalnim ili ličnim problemima preusmeravaju pažnju na težinu, oblik tela i jelo, i tako ulaze u domen u kojem se može steći emotivna kontrola. Kod osoba sa anoreksijom emocionalno nezadovoljstvo se suzbija nejelom i održanjem mršavosti (koje nikada nije dosta), a kod osoba sa bulimijom emocionalno rasterećenje/olakšanje nastaje prejedanjem, pa povraćanjem. Tako se izbegava suočavanje sa pravim problemom.
Afektivni uticaj. Ovaj poremećaj prate negativne emocije. Osobe sa bulimijom raspoloženje podižu jelom, prejedaju se, a posle shvataju da gube kontrolu povraćanjem, pa nastaje osećaj krivice i strah od jela. Posle to nije više krivica, nego pražnjenje besa, a povraćanjem redukuju tenziju, anksioznost i depresiju.
Nisko samopoštovanje. Nisko samopoštovanjedoprinosi nastanku mnogih, pa i ove bolesti. Odbacivanje uzrokuje nisko samopoštovanje iz čega može ishoditi poremećaj ishrane.
Nezadovoljstvo telom. Osoba gaji prema sebi negativna osećanja zbog svog tela, gde se javlja jaz između stvarne i idealne težine, zbog čega se osobama postavlja pitanje - koliko su zadovoljni svojim telom. Sve konceptualizacije se pozivaju na nezadovoljstvo telom, i većina modela se sastoji od više faktora koji utiču na poremećaj ishrane, smatrajući da nezadovoljstvo telom ima vodeću ulogu. Nezadovoljstvo telom je povezano sa držanjem dijeta, i oni zajedno pomažu da se predvidi da li će doći do poremećaja ishrane. Zato je zadovoljstvo telom bitno u adolestenciji, kao zaštitni faktor od poremećaja u ishrani.
Većina nabrojanih uzroka deluje kroz nezadovoljstvo telom. Mediji utiču na to da se žene osećaju nezadovoljno svojim izgledom, a porodica i vršnjaci (i njihova zadirkivanja) i drugi individualni psihološki uticaji, kao što je generalizovana anksioznost, povezano deluju kao zajednički put ka nezadovoljstvu telom.
Nezadovoljstvo telom je neophodan, ali nije i dovoljan faktor za nastanak poremećaja ishrane. Moguće je biti nezadovoljan i ne uraditi ništa po tom pitanju. To zavisi od individualnog ophođenja prema telu i sagledavanja istog, koji je odgovor na pitanje identiteta i kontrole. Neke žene ulažu u to da dođu do savršenog tela koje predstavlja egzistencijalni projekat – daje životu značenje, koherentnost i emocionalnu ispunjenost koja nedostaje.
Kognitivni faktori. Kognitivna patologija može da doprinese poremećaju u ishrani. Odlike su: opsesivne misli (osoba provodi dosta vremena razmišljajući o hrani/jelu, težini, obliku tela...), perfekcionizam (povezan je sa opsesijom; zamisao je da se mora gladovati da bi se bio perfektan; više kod anoreksičnih, nego kod bulimičnih osoba; normalna težina za ovakve osobe je inperfektna)), netačni sudovi (sudi se o tuđem telu kao o većem nego što je, i time se objašnjava „jurenje“ mršavosti), distanciranje od svesti i kruti obrazac razmišljenja.
Biološki uticaj
Sa obzirom da poremećaji u ishrani uključuju apetit (smanjen kod anoreksičnih, i povećan kod bulimičanih osoba), jasan je razlog traganja za biološkim faktorima nastanka ovog poremećaja. Postoji dosta bioloških abnormalnosti, koji se ogledaju u genima, neuroendokrinim faktorima, nedostatku unutrašnje svesti i ostalim biološkim faktorima, a koji se mogu smatrati efektima koji deluju na nastanak poremećaja u ishrani.
Geni. Postoji dokaz o uticaju gena na poremećaje u ishrani, ali detalji o načinu njihovog uticaja na ponašanje, kao i kogniciju nisu poznati.
Neuroendokrini faktori. Iako nije jedino poremećaj apetita, poremećaj ishrane nosi sa sobom neuroendokrine disfunkcije kao što su primarne – nepravilan rad hormona ili posredujuće (stres ili neki drugi spoljašnji faktor koji utiče na rad hormona, i tako remeti ispravan način ishrane).
Nedostatak unutrašnje svesti. Nedostatak svesti se odnosi na nemogućnost da se precizno identifikuju unutrašnja stanja ili osećanja, uključujući fiziološka (kao što su glad i sitost) i emocionalna stanja.
Postavlja se pitanje kako se razvija poremećaj ishrane, jer se klinički simptomi ispituju neeksperimentalno, a neeksperimentalno ispitivanje isključuje uzročne zaključke. Nažalost, mnogi su izgubili iz vida ova ograničenja u objašnjenju simptoma. Štaviše, sagledavanje interakcije etioloških faktora u složenom sklopu sindroma, kao što su poremećaji ishrane, je teško. Različit sklop faktora različito utiče na jedinke što doprinosi jedinstvenoj kombinaciji, koja se ne može primeniti i generalizovati na druge.Literatura se pre oslanja na teorijske pokušaje merenja i korelacije “omiljenih” varijabli, nego na pokušaju testiranja hipoteza etioloških veza u poremećajima ishrane.
Utvrđivanje faktora povezanih sa poremećajima ishrane, ne dovodi nas bliže objašnjenju mehanizma koji leži ispod poremećaja ishrane. Efikasan tretman ne zahteva potpuno razumevanje mehanizama, ali obaveza naučnika je da uspostavi to razumevanje, od kojeg smo tako daleko. Ograničenja u istraživanju u ovoj oblasti neće olakšati postizanje empirijskog ili konceptualnog napretka, ali treba da budemo zadovoljni mogućnošću prepoznavanja faktora rizika, kao i terapijom koja je osmišljena tako da ublažava nelagodnost bez ubedljivih dokaza o onome šta tačno izaziva poremećaj u bilo kojem pojedincu.
Ana Perišić, apsolventkinja kliničke psihologije
