Anksioznost

Sama anksioznost se definiše kao difuzna, unutrašnja slobodno lebdeća napetost,koja nema realnu opasnost, odnosno spoljni objekat i ovde je njena bitna razlika od samog pojma straha. Strah obično ima spoljni objekat, odnosno kada se plašimo mi  znamo čega se plašimo. Strah se odnosi na konkretnu stvar, pa se tako na primer možemo plašiti zmija, možemo se plašiti gubitka posla, ili pak gubitka ljubavi drage osobe, ali kada je u pitanju aknsioznost fokus je više unutrašnji nego spoljašnji. Kod anksioznosti nema spoljnog objekta, niti spoljne opasnosti, već je reč o unutrašnjoj opasnosti i stanju unutrašnje teskobe. Dakle, anksiozna osoba se plaši, a u stvari ne zna čega se plaši.

U savremenom svetu, u kojem se susrećemo sa brojnim izazovima anksionost je prirodna reakcija našeg tela na preteće, ugrožavajuće ili stresne okolnosti. Normalno je da osećamo blagu anksioznost kada idemo na ispit, na prvi sastanak, kada treba da imamo intervju za posao, ili kada treba javno da nastupamo. Takva blaga anksioznost, ili  kako neki psiholozi vole da je nazivaju ’pozitivna trema’ jeste nešto što nam u ovakvim situacijama pomaže da ostanemo skoncentrisani i fokusirani, ona nas motiviše i pomaže da budemo još bolji,i ona predstavlja adaptivnu reakciju. Ali kada anksioznost postane konstantna, trajna, ipreplavljujuća, kada počne da nas ometa u našim svakodnevnim aktivnostima, u profesionalnom, emocionalnom i socijalnom funkcionisanju, ona više nije adaptivna i funkcionalna reakcija, već prerasta u anksiozni poremećaj.

Sama priroda anksioznih poremećaja je takva da se u savremenoj psihologiji oni ređe razdvajaju i na njih se gleda kao na stanja koja se prepliću. Kod nekog se anksioznost manifestuje u vidu snažnih napada panike koji se javljaju bez upozorenja, neki se suočavaju sa parališućim strahom u sasvim specifičnim situacijama, a neki ljudi se nalaze u konstantnom stanju tenzije i brige u vezi svega. Bez obzira na ove različte forme ono što je zajednički simptom za sve anksiozne poremećaje jeste perzistentno osećanje unutrašnje brige i teskobe, bez nekog vidljivog spoljašnjeg razloga. Faktor koji se uvek pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti, anticipacija budućnosti. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek predstavlja kategoriju budućnosti i predstavlja predviđanje nečega što tek treba da se dogodi.

Simptomi anksioznosti

Anksioznost podrazumeva fiziološke, bihejvioralne i psihološke simptome. Na fiziološkom nivou anksioznost dovodi do lupanja srca, mišićne napetosti, mučnine, suvoće usta, znojenja, tremora, vrtoglavice, kratkog daha, dijareje itd. Što se psiholoških simptoma tiče dominantno je osećanje teskobe i strepnje, tenzije i napetosti, ali ponekad i emocionalne zatupljenosti. Na bihejvioralnom planu, osoba sepovlači u sebe, zatvara, ima probleme sa koncentracijom, pronalazi i posmatra samo znake opasnosti, anticipira najgori ishod i izbegava da se suoči sa pretnjom.

 Vrste poremećaja anksioznosti

Poremećaji anskioznosti se danas razvrstavaju na sledeći način: generalizovani anksiozni poremećaj, fobično-anksiozni poremećaj, panični poremečaj, mešani anksiozno-depresivni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj, konverzivni i disocijativni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, somatoformni poremećaj ,i drugi neurotski poremećaji.

Zašto smo anksiozni?

Sama anksioznost ne mora biti prouzrokovana isključivo preteranom brigom već takođe, i stresnim načinom života, pritiskom kod kuće ili na poslu, gustim rasporedom koji nameće previše obaveza, nedostatkom sna ili vežbe, pa čak i prevelikom količinom kafe. U ovakvim slučajevima potrebno je svoj život vratiti u stanje ravnoteže. Sigurno postoje aktivnosti od kojih možemo da odustanemo, ili koje možemo da prepustimo drugima. Takođe, možemo da nađemo osobu od poverenja sa kojom ćemo podeliti stvari koje nas tište. Još neke od stvari koje možemo učiniti za sebe jesu da povedemo računa o svom telu, smanjimo kafu i upotrebu nikotina, redovno se bavimo sportom i rekreacijom, dovoljno spavamo, upražnjavamo tehnike relaksacije, i jednostavno prihvatamo neizvesnost koja je sastavni deo naših života. Međutim, kada anksioznost postane disfunkcionalna i počne da ugrožava naše svakodnevno funkcionisanje, gore navedene tehnike nam neće biti dovoljne i potrebno je potražiti profesionalnu pomoć. Ukoliko je dominantno ispoljavanje anksioznosti kroz fiziološke simptome savetuje se i poseta lekaru opšte prakse, kako bi se otklonila sumnja da se ne radi o poremećaju štitne žlezde, odnosno hipertireozi, hipoglikemiji ili astmi. Ukoliko, pak anksioznost nije rezultat nekog medicinskog problema, sledeći korak je poseta psihoterapeutu.

Lečenje anksioznosti

U lečenju anksioznosti koriste se različiti psihoterapijski modaliteti. Sami anksiozni poremećaji jako dobro reaguju na terapiju,  obično u kratkom vremenskom perodu. Naravno lečenje svakog anksioznog poremećaja zavisi od tipa poremećaja i njegove ozbiljnosti. Ali većina anksioznih poremećaja odlično reaguje na bihejvioralnu terapiju, lekove, ili na kombinaciju lekova i bihejvioralne terapije, kao i nekih alternativnih pristupa. Sama kognitivno-bihejvioralna terapija i terapija izlaganjem, kao delovi bihejvioralne terapije se bave tretiranjem anksioznosti na bihejvioralnom nivou, pre nego što se bave istraživanjem psiholoških konflikata i pitanjima iz prošlosti. Kognitivno-bihejvioralna terapija se fokusira na iracionalna uverenja, i disfunkcionalne načine mišljenja, koja nas vode u disfunkcionalno osećanje anksioznosti. Dok se terapija izlaganjem bavi ohrabrivanjem ljudi da se suoče sa svojim strahovima u sigurnom, kontrolisanom okruženju, i na taj način kroz ponavljanje izlaganja situaciji koje se plašimo, stiče se veći osećaj kontrole, i smanjuje se anksioznost. Savremene terapije udaljile su se od klasičnog modela bolesti-zdravlje, tako da sam tretman anksioznosti može biti jedno vrlo zanimljivo i kreativno iskustvo, sa mnogo humora. Ukoliko nekad sretnete ljude koji kleče na klikerima, pevaju u autobusima, vozaju se liftom, ili vuku voćkice na crvenoj vrpci vrlo je verovatno da se baš oni nalaze na psihoterapiji svojih anksioznih poremećaja.

 Bojana Obradović, master psihologije

REBT savetnica