Konstruktivistička terapija
- Kategorija: Psihoterapijski modaliteti
Konstruktivistička terapija
U proteklih nekoliko decenija usavršeno je više različitih postmodernih psihoterapijskih pravaca koji se nazivaju “konstruktivističkim”. Ovi pravci se neretko baziraju na različitim terapijskim pristupima, ali im je svima zajedničko to što dovode u pitanje postojanje jedne objektivne realnosti. Konstruktivisti smatraju da u terapijskom procesu ne dolazi do otkrivanja ili “otkopavanja” davno zakopane istine o klijentu, već se kroz odnos terapeuta i klijenta stvara jedan novi pogled na svet.
Najvažniji i najstariji konstruktivistički terapijski pristup je psihologija ličnih konstrukata koju je pedesetih godina 20. veka formulisao američki psiholog Džordž Keli. Njegova teorija stavlja akcenat na ličnu odgovornost za izbore koje pravimo u životu, kao i na osvešćivanje mogućnosti izbora alternativa. Keli je rekao: niko ne mora da se nađe u ćorsokaku svojih alternativa niti iko mora da bude žrtva sopstvene biografije. Ljudi ne mogu da izaberu svoju prošlost, ali mogu da se opredele za svoju budućnost.
Teorijske postavke
Psihologija ličnih konstrukata ima sveobuhvatan i veoma kompleksan teorijski sistem koji se značajno razlikuje od pretpostavki i terminologije koja se koristi u drugim terapijskim pravcima i zato će principi psihologije ličnih konstrukata ovde biti predstavljeni u najopštijim crtama. Keli je, izlažući svoju psihologiju, rekao da u njoj nema ega, nema id-a, nema motivacije, učenja i nagona – svih onih termina koji su sastavni deo psihološkog vokabulara.
Keli je svakog čoveka kroz metaforu naučnika koji formuliše hipoteze o svetu oko sebe i potom ih testira sa ciljem da svet učini predvidvljivim, a samim tim i razumljivim, da mu prida nekakvo značenje. Testiranjem i potvrđivanjem ili opovrgavanjem pretpostavki, mi formiramo strukture koje Keli naziva konstruktima i koji nam služe kao „vodiči za akciju“ (Keli); konstrukt nam pomaže da predvidimo određene aspekte sveta koji nas okružuje, omogućava nam da strukturišemo svoje iskustvo i damo smisao odnosima u koje stupamo.
Svaki konstrukt se sastoji od dva pola. Kao primer konstrukta koji mnogi ljudi dele je „dobar čovek – loš čovek“, s tim da konstruktivisti često naglašvaju da uprkos istim imenima, ne postoje dva ista konstruka. Konstrukti često mogu biti veoma idiosinkratični, sa polovima koji mogu delovati neobično, poput „dobra majka – slikar“ ili „hladan – neuspešan“. Svaki čovek ima svoja specifična značenja i jedan od zadataka psihoterapeuta jeste da u ta značenja pronikne kako bi mogao bolje da razume svog klijenta.
Svi konstrukti jedne osobe organizovani su hijerarhijski. Kako se krećemo ka vrhu te piramide, konstrukata je sve manje, ali oni postaju sve značajniji za tu osobu. Oni koji se nalaze u samom vrhu hijerarhije nazivaju se sržnim konstruktima i oni tvore naš identitet. Njih je najteže promeniti jer sa sobom nose promene svih konstrukata koji se nalaze ispod njih u hijerarhiji.
Za neke konstrukte, poput navedenog „dobar čovek – loš čovek“, mi imamo reči, ali to ne mora slučaj sa svim konstruktima. Neki od njih datiraju iz vremena kada još nismo bili ovladali jezikom (tzv. preverbalni konstrukti) i oni se često manifestuju kroz telesne senzacije ili intenzivna osećanja koja ne možemo lako da shvatimo, a postoje i konstrukti koji su imali svoje verbalne odrednice, pa su ih onda izgubili – ponekada je potrebno „potopiti“ ili „suspendovati“ određeni konstrukt kako bismo izbegli negativna osećanja poput tuge ili krivice (u drugim psihoterapijama ekvivalent ovome bilo bi, recimo, „potiskivanje“).
Filozofski principi
Ne postoji psihoterapijski pravac koji nije baziran na nekakvoj filozofiji. U većini slučajeva, međutim, ta filozofija je implicitno prisutna, sakrivena. Psihologija ličnih konstrukata je i po tome drugačija. Džordž Keli je pre izlaganja svoje teorije eksplicitno izložio filozofske postavke na kojima je ona zasnovana i nazvao ih zajedničkim imenom – konstruktivni alternativizam. Najkraće rečeno, ova filozofija kaže da se svaki fenomen može sagledati („konstruisati“) na beskonačno mnogo načina od kojih je svaki jednako validan. U psihoterapiji mi biramo da koristimo one perspektive koje su najkorisnije. Keli to kaže ovako:
Šta god da priroda jeste, ili kako god na kraju ispadne traganje za istinom, događaji sa kojima se danas susrećemo podložni su onoliko bogatom izboru konstrukcija koliko nam naša domišljatost omogućava da izumimo. TO ne znači da je neka konstrukcija dobra kao i svaka druga, niti ima za cilj da pobije ideju da će u nekoj daleko budućnosti ljudsko shvatanje doseći realnost do krajnjih dometa svoga postojanja. Ali nas to bez sumnje podseća da su sva naša opažanja otvorena prema ispitivanju i ponovnom razmatranju i u najvećoj mogućoj meri navodi na pomisao da čak i najočiglednija zbivanja u svakodnevnom životu mogu da izledaju krajnje preobražena ako bismo bili dovoljno inventivni da ih konstruišemo drugačije.
Ciljevi
U psihologiji ličnih konstrukata poremećaj je definisan veoma jednostavno: to je svaka ona struktura koja ne obavlja funkciju koju bi inače trebalo da obavlja, a uprkos tome se iznova i iznova koristi. Terapijski cilj može biti omogućavanje menjanja onih delova sistema konstrukata koji ne vrše svoju funkciju.
Krajnji cilj terapije je, međutim, sveobuhvatna promena koja zahvata i sržne strukture (dakle – identitet osobe) i ovakva promena se u konstruktivističkoj psihoterapiji naziva rekonstrukcijom.
Terapijski odnos
U osnovi psihoterapijskog odnosa, uostalom i svakom drugog odnosa, jeste dijalog između dve osobe, u ovom slučaju klijenta i terapeuta. Jedan od osnovnih principa kojima se konstruktivistički terapeuti vode u odnosu sa terapeutom naziva se lakoverni pristup. Ovo podrazumeva da terapeut ne smatra da ima nekakve specifične moći koje mu omogućavaju da odredi šta je važno a šta nije od onoga što mu klijent govori, ili šta je tačno, a šta ne. Terapeut je lakoveran, što znači da bezuslovno prihvata i poštuje sve što mu klijent kaže. Drugi važan zadatak koji terapeut ima jeste da klijenta razume pomoću njegovih sopstvenih reči, tj. da uđe u klijentove cipele i vidi kako izgleda šetati se u njima.
Konstruktivizam ne posmatra terapeuta kao super-čoveka koji može da čita misli i koji zna šta je najbolje za klijenta. U konstruktivističkoj terapiji, klijent je taj koji je vrhunski stručnjak za sva pitanja o sebi i sve odluke koje donese u toku terapije samo su njegove. Terapeut ima ulogu facilitatora, a klijent i terapeut treba da su partneri – terapeut ima nekakva tehnička znanja, a klijent ima znanja o sebi; jedno bez drugog ne može proizvesti promenu.
Osnovne postavke terapijskog pristupa
Većina konstruktivističkih terapeuta imaju nedirektivan pristup terapiji koji uglavnom ne sadrži interpretacije. Za konstruktivistu, interpretiranje bi značilo nametanje terapeutovog ličnog ili stručnog sistema vrednosti klijentu, a već smo napomenuli da je poštovanje individualnosti i posebnosti svake individue jedna od osnovnih postulata konstruktivističke psihoterapije. Konstruktivistička psihologija je, međutim, dovoljno fleksibilna da pristup terapiji može biti veoma različit, u zavisnosti od toga kakav dogovor naprave terapeut i klijent. Na takav način, svaki klijent može uz pomoć terapeuta da skroji terapiju kakva mu najviše odgovara.
Primena
Od svog nastanka pre nešto više od pola veka do danas, psihologija ličnih konstrukata primenjivana je na širok spektar problema sa kojima se ljudi suočavaju, a više studija je pokazalo njenu efikasnost u svim oblastima primene. Najčešća primena se odnosi na depresiju, anksioznost ili fobije, ali se psihologija ličnih konstrukata može primeniti i na terapiju psihotičnih poremećaja, a ima i veliku vrednost kao alat za lični rast i razvoj, za ljude koji nemaju nikakvu „dijagnozu“.
