Kako se letnji semester privodi kraju, vreme je za razmišljanje o predstojećem ispitnom roku. Apsolventi, zadovoljni što su pred krajem studiranja, već uveliko biraju diplomske teme i pripremaju završne ispite. Međutim, često se dešava da i odlični studenti “posustanu” pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žele da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se mlada osoba oseti krivom ili besnom i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

Negde sam pročitala da „Nepismeni u XXI veku neće biti oni koji ne znaju čitati i pisati, nego oni koji ne znaju učiti, zaboraviti neprimenjivo i naučiti novo.“ Svedoci smo stalnih promena u društvu, globalizacija, eksplozija znanja, informaciono društvo, i slične moderne promene, koje zahtevaju od pojedinca permanentno obrazovanje, kako bi mogao da ide u korak sa promenama u društvu. A kako bi to mogao da ispuni, potrebno je da što lakše i brže usvaja nova znanja, kako formalnog, tako i neformalnog obrazovanja. Zbog svega toga veoma je porastao značaj samog učenja, i u njega treba da se ulaže mnogo više nego ranije.

Nepisano pravilo je oduvek bilo, da učenici/studenti krive nastavnike/profesore za svoje neuspehe, i obrnuto, ali svi trebamo biti svesni da neuspesi u učenju ne nastaju samo zbog lenjosti učenika, i težine gradiva, već jer nismo naučeni ni sa dvadeset i kusur godina kako da učimo. Tokom dugog perioda učenja, svako od nas razvije sopstveni metod učenja, obično su to metodi za koje su nam stariji brat, sestra, roditelji, nastavnici rekli da je to dobar metod, ali... da li je taj metod dobar i za mene? Kao što ne postoje jedne cipele u koje svi mi u svakom periodu života možemo stati, a da nam se pri tom i sviđaju, i da su nam ugodne, i svrsishodne u svakoj životnoj situaciji, tako ne postoji ni jedinstveni metod učenja, koji odgovara svakom pojedincu, u svakoj situaciji.

Anksioznost je svakodnevni pratilac ljudskog života, koji ima karakter neugodnog očekivanja i predosećanja, zabrinutosti i neizvesnosti. Ona proizilazi iz osećanja ugroženosti sistema vrednosti koje osoba smatra bitnim za svoju ličnost. Opasnost može da potiče iz spoljašnje sredine ili iz njenih unutrašnjih konflikata kada osobe reaguju isuviše jako, a u određenim situacijama pravi izvor straha ne postoji.

Većina studenata doživljava neku vrstu anksioznosti u svom kognitivnom razvoju, neku nervozu u odgovoru na stresne događaje, kao što je ispitivanje koje sledi. Ta ispitna anksioznost se javlja kao sklop emotivnih i ponašajnih reakcija na sve draži koje oni vezuju za situaciju ispitivanja i procenjivanja znanja.

Da li vam se ikada desilo da posvetite ceo jedan dan učenju vodeći se „Tehnikom punog sata“ koja izgleda ovako:

15:40 – „Evo samo da proverim fejs, javim se kolegama i od 4 učim“.

15:58 – „Uh, gladan sam, samo da pojedem nešto i napravim kafu“.

16:23 – „E gde sad da počinjem, hajde jedna epizoda HIMYM i taman u 5 sedam za sto!“

16:54 – „U, mama me zove na telefon“.

18:17 – „Ijao, pa ova žena stvarno ne ume da prestane da priča, ok još jedna epizoda pa počinjem u 7“.

19:22 – „Pa kako sam mogao da znam da su napravili duplu epizodu?! Mala šetnja i od 8 krećem“.

20:47 – „Sutra ceo dan učim!“