Moja priča ima srećan kraj- ispovest trudnice koja je imala anoreksiju

"Do moje petnaeste godine živela sam fino, lepo, skladno, u ljubavlju ispunjenom  i harmoničnom odnosu moje porodice. Volela sam sebe baš onaku kakva jesam. Zapravo, ja se nisam ni pitala da li se volim da bih to zaključila. Pa to se podrazumevalo! Kako neko ne može voleti sebe?! Čak i da mu se nešto ne sviđa, to će pokušati da izmeni, zar ne?! Baš kao što sam i ja htela.

Da, od te čuvene petnaeste je sve krenulo. Mada u ispravnom smeru, nije bilo ispravnim putem. Zašto?! Zato što je nekada bolje izabrati duži put, koji zahteva dosta, a ne kraći koji iziskuje manje vremena. Iako se čini da drugi dovodi do ispravnog cilja, jer je lakše do njega doći zbog vremena koje je neophodno za njegovo ostvarenje, nekada je bolje izabrati prvi put. Jer ako krenemo drugim, dobićemo dodatne, izgubljene dane da bismo ispravili grešku koju smo počinili svojom brzopletošću, ali i iskustvo koje će nam pomoći da tu istu grešku više ne ponovimo. E, to sam ja dobila. Što znači – nisam izabrala ni prvi, ni pravi put.

Kao i svako, i ja sam htela da volim sebe i da budem voljena zbog onoga što jesam. Ali, tada sam osetila da može biti drugačije, da čovek može da bude nezadovoljan sobom, svojim životom, jednostavno da ne voli sebe! Kako živeti u sopstvenoj koži uz osećaj odbačenosti samog sebe?! Kako živeti oklopljen telom koje ne voliš, kako?! Kako pobeći iz njega, kada znaš da ne možeš?! Kroz glavu su mi samo prolazila pitanja koja su vršila neizdrživ pritisak. A pored mnogobrojnih i to – kako da me neko voli, ako samu sebe ne volim?!

Htela sam da budem voljena, ali prvo sam morala ponovo da zavolim sebe. I odlučila sam – moj ispravni put se zove dijeta. Zašto sam ga smatrala ispravnim?! Pa ovako... Imala sam 55 kg i bila sam visoka 155 cm. Živeći sa viškom kilograma, živela sam i sa zadirkivanjem mrškastih devojčica oko mene, stalnim izlaganjem slika istih takvih devojčica (devojaka i žena) od strane medija čija je građa bila veličana i bez dečka. Sve mi je to smetalo, ništa od toga mi nije odgovaralo. Sagledavajući situaciju, pomislila sam - niko od njih ne bi mogao da me veliča, ni od koga ne bih dobila pažnju kakvu želim. I kako da me oni vole kada sebe ne volim, a i kako da ja sebe volim, kada se nikome ne sviđam, niti bih se svidela ovakva, što znači da me ne vole, i da me ne bi voleli?! Pomislila sam – hoću što pre da me vole, da volim sebe; da budem prihvaćena od strane društva; da negujem ideal zbog kojeg bi mi se okolina divila kao mršavicama sa TV ekrana; da budem emotivno ispunjena, i da me moj budući dečko voli. Htela sam dečka. Što pre! Ali on me neće voleti ovako debelu – to mi je prolazilo kroz glavu.

Tada sam osetila sreću, što moja pitanja konačno ne vrše pritisak na mene, jer sam imala odgovor na njih – famozna dijeta! Da, to je to! Ne budem li mnogo jela, pre ću smršati. Smršam li što pre, pre ću dobiti pažnju, divljenje i ljubav drugih. Hm, smišljala sam je... Šta bi mi pomoglo da što pre smršam?! Jabuke! Da, jabuke! Mislila sam – da, ješću pet jabuka na dan. Po jednu za doručak, ručak i večeru, kao i za dve užine. Ali takođe sam se pitala – kako da tajim to od roditelja da ne jedem skoro ništa?! Sestra je bila jedina koja je znala, a kasnije i društvo. Mada me nije podržavala, ona je ćutala, i ništa nije pričala roditeljima. Majka i otac su radili, i preko dana ionako nisu bili tu, i tada bi mislili da sam već jela. Kada mi ostavi večeru, majka je odlazila u komšiluk, a otac je odlazio svojim poslom. Uglavnom, ni on nije bio tu. I ja sam onda pomislila da bi bilo čudno da je svaki put ostavljam kao da nisam gladna, pa sam večeru bacala u WC šolju. I tako su svi sem moje sestre i mene mislili da sam je pojela.

Ali kada je bila tu, uvek sam se svađala sa njom – majkom. Nisam htela da jedem hranu koju sprema. Za mene je ona bila mnogo masna i kalorična. Majku sam smatrala odgovornom za višak kilograma koji imam, i na nju bezrazložno prebacivala krivicu. Ona nam je spremala hranu. Pomišljala sam - da hrana nije bila takva, ne bih ni ja bila ovakva. Zašto ja da činim njoj dobro tako što ću pojesti ono što je spremila, kada je meni ona ovo učnila, i doprinela da budem debela?! Kada je bila tu – svađale smo se, kada je odlazila u komšiluk, nisam mogla da iscrpljujem sebe svađajući se, pa je, sa obzirom da nije bila tu, umesto mene hranu jela WC šolja. Zato sam najviše i volela te radne dane kada radi, ili kada sam u školi, pa nema ko da me kontroliše ili proverava. Mada sam iz drugog razloga volela nedelju. Jedva sam je čekala. Ah, ta nedelja... Tada je sledela nagrada – kornfleks sa mlekom. Samo sam brojala dane kada će doći nedelja, jer mi nijedan drugi dan nije pružao zadovoljstvo. Uostalom, kako da mi pruža, kada sam svakoga dana gledala kako stradam i psihički i fizički - bila sam sve nervoznija, jer ne jedem, nokti su mi pucali, kosa mi je opadala, i trenutno sam bila izgubila put do onog najdragocenijeg u životu – života koji ću dati nekome, moje buduće bebe. Izgubila sam menstruaciju. I to samo nakon mesec dana izgladnjivanja. Ali u tom trentku mi je privlačnije bilo da smršam, nego bilo šta drugo. Baš je paradoksalno, zar ne?! Sa jedne strane  želim da budem lepa, da se doteram u red, a sa druge gubim lepotu istim tim načinom i putem.

Samo sam razmišljala o broju i gubitku istih kalorija. Koliko nešto ima kalorija? Šta bi bilo ako pojedem ovo, a šta ako pojedem ono? Koliko mi treba da se istrošim da bih sagorela sve kalorije? Pitanja od, meni tada, veoma velikog životnog značaja. Ništa drugo mi nije bilo važnije. Ni škola! Ma kakva škola. Kako da mislim o onome što učim, kada ne dajem svom mozgu hranu da bi to mogao da čini?!  Dakle, još jedna negativna karakteristika - popuštanje u školi. A i kako da mi bude važna, kada mi sopstveno zdravlje nije bilo.

Nisam se ja samo izgladnjivala. Eee... Teško je održavati se samo sa pet jabuka na dan. I tako, ponekada su mi nailazili trenutci prejedanja. Tada sam bila u stanju da pojedem sve od hrane što se nalazi u frižideru. Ali bukvalno! I nakon toga sam satima vozila biciklu. Zapravo, četiri sata. Stručnjaci bi rekli da je to purgitivni tip anoreksije. Jer, da povraćam nisam volela, ni mogla (niti volim). I onda sam „višak“ kalorija gubila izdašnim voženjem bicikle, kao i izgladnjivanjem svakog sledećeg dana. Mama je, kao i svi oko mene, videla da ja mršam, ali je mislila da je to od moje preterane aktivnosti – vožnje bicikle. Sa 55, na 54, pa 53, 52, 51, pa 50, pa... 47. A bilo mi je zadovoljstvo svaki put kada stanem na vagu da vidim manji broj. I htela sam da budem što mršavija. Ideal mi je bio mršavo, mnogo mršavo, mnogo, mnogo mršavo. Sve dok nisam došla na kliniku, gde sam viđala devojčice koje su teški hospitalizovani slučajevi, i shvatila da ne želim da izgledam tako.

Ćitajući novine, gledajući TV program, saznala sam za anoreksiju, i naravno, shvatila sam da je ona i mene uzela u svoje ruke. Nakon pola godine, nisam mogla više da trpim to stanje. I kada pogledam danas, ljudi se sa istom bore godinama, tako da sam se ja na vreme obratila za pomoć. Sve sam priznala roditeljima. Odmah smo saznali gde bi trebalo da tražimo pomoć. I onda počinje ubeđivanje o značajnosti jela. Imam osećaj kao da sam samo to čula – treba da jedeš. A to sam znala, samo što nisam mogla. Ali htela sam sebi da pomognem. Mada nije tako lako išlo.

Na terapiju sam u početku išla jednom u dve nedelje, a kasnije jednom mesečno, i tako godinu dana. Kada sam pošla, imala sam kontrolu nad sobom od strane svojih, ali nije mi se to svidelo – da me neko kontroliše šta i koliko jedem. Nisam volela da jedem u društvu, i uopšte da me gledaju kada jedem. Volela sam svoju intimnost. I to se, nažalost, i danas zadržalo.

Kao što sam rekla, mnogo sam se svađala sa majkom – ona nije verovala da je to bolest. Zvala je moje stanje „mojim bubicama“. Ni sa kim se kao sa njom nisam svađala. Zbog toga nije ni išla sa mnom na terapiju, nego je išao otac. Međutim, iako se sa drugima nisam svađala, ni oni nisu mogli da razumeju to što sam htela, iako su hteli da mi pomognu. Bili su uz mene , pored mene, ali nisu mogli da razumeju to što sam htela. Ali razumem što nisu – to je bilo iracionalno; ni moja racionalnost nije mogla da se složi sa tom iracionalnošću. Pa to je bila autodestruktivnost! Dovela sam sebe do 47 kg, smršala sam ispod granice normale (za mene), htela sam još, nisam htela da ostanem bez kose, lepih noktiju i menstruacije, a sebe sam svojim  iracionalnim htenjem tome vodila?! Rekla sam – ne! Ne može više ovako! Ali, kao što sam rekla – rekla sam, samo sam rekla. Hoću reći, bila sam svesna šta treba, a šta ne, u potpunosti svesna, ali trebalo mi je vremena da se izlečim od svoje iracionalnosti, da je odbacim, i da posedujem samo taj racionalan deo. Stajalo je to u meni i tokom terapije. Čim sam se ja i dalje plašila unetih kalorija, a to sam pokazivala kroz unošenje nekih tableta od kojih se navodno gubi 500 kalorija, kada se jedna popije. A prestala sam da ih pijem, ne kada sam počela samo racionalno da razmišljam po tom pitanju, već kada su prestale da se proizvode u Srbiji.

Smatrala sam da mi odlazak na terapiju neće pomoći. Pa kako da bude nešto u šta ne verujete?! Stalno ponavljanje mog psihijatra da moram da jedem me je iritiralo. Ja sam to znala, samo nisam znala, što iako želim da budem zdrava i dalje ne mogu, što mi se i dalje ide ka dole?! Što niko ne može da mi kaže, što?! Da li se možda nisam obratila adekvatnom stručnjaku, ili nisam ništa drugo htela da čujem osim moraš da jedeš?! Zato sam, nakon godinu dana, odlučila da prekinem sa terapijom i uzmem stvar u svoje ruke. Da anoreksija pusti mene iz svojih ruku, i da ja uzmem nju, i da je bacim daleko od sebe!

Govorila sam sebi: „Čekaj, je l' želiš da izgledaš kao devojke sa klinike koje su dovele sebe do ivice mršavosti sa koje ih je sada teško pomeriti? Da li želiš da te prikače za krevet infuzijom, gde nećeš ni imati zadovoljstvo unetom hranom, iako je unosiš? Da li želiš da ti srce jedva radi kao njihovo, da ti krv jedva teče venama, da imaš kosu kao njihovu, ispucale nokte i kožu kao njihovu, pad imuniteta, kosti krke kao njihove, poremećaj raznih organa kao što one imaju...? Da li želiš da budeš na ivici, ne samo mršavosti, već i smrti? Jer, neko te ne voli zbog toga kako izgledaš, već zbog toga što jesi, a budeš li nastavila, ti više nećeš biti prisutna na ovom svetu, i onda će moći da vole samo ono što si bila. A da li želiš da te kao takvu pamte? Tek si na početku života, i imaćeš dosta uspona i padova, zar ćeš dozvoliti da te ovaj slomi, i da odeš sa ovog sveta neispunivši svoje životne ciljeve koje si sebi zacrtala? Kako ćeš i naći dečka, imati muža koji će ti pružiti to životno zadovoljstvo, dete kojem ćeš pružiti život? Kako ako nastaviš ovako? Oduzimajući sebi život na taj način, oduzimaš ga i budućem detetu, i svim svojim dragim koji bi jednim delom umrli sa tvojom smrću! A ti, prvenstveno sebi ni ne želiš smrt! A tvoja drugarica anoreksija te vodi ka tome! Pa šta će nam oni koji nam ne žele dobro kraj nas samih?! Kakva je to drugarica?! Ja sebi ne želim loše, a sa svojom drugaricom anoreksijom ja odbacujem one koje volim od sebe, i tužno samujem u pogrešnom društvu! E neće više biti tako! Ima da jedeš, jer želiš! Hrana je prijatelj koji nam daje mogućnost života, ona je naš životni eliksir koji nam daruje egsistenciju života, nasuprot anoreksiji koja nam je oduzima. Dobar dan hrano (živote), doviđenja anoreksijo (smrti)!“

I tako sam se ja vratila u život. Naravno, postepeno, jer ništa u životu ne treba raditi naglo. Što teže i uz više vremena dolaziš do svojih ciljeva, duže se zadržavaš na njima. A ja sam do svog došla preko svoje volje i želje za njegovim ispunjenjem, koji su me vodili životnim eliksirom do sadašnjeg najlepšeg viška kilograma koji imam – trudna sam. Sa svoje 23 godine života imam muža, i najlepši „višak“ koji će uskoro biti ne samo u meni, nego i pored mene. Sada mi samo preostaje da se pitam, a šta da nisam...? Ali neću, jer jesam! Od mog viška ništa ne boli, jer moj višak život pruža. Rastanak od nekadašnje drugarice, pružio je dva života – moj i mog deteta. A možda će uskoro pružiti i još koji, koje ću voleti kao što volim sebe, svog muža i svoje buduće dete!"

pripremila Ana Perišić, studentkinja kliničke psihologije

• Sledeća >