Psihološka i psihijatrijska pomoć u Srbiji - predrasude i strahovi
“Shame is when soul eats emotions.”
Carl Gustav Jung
Jednu od tri osobe u svetu tokom života zadesi problem psihičke prirode koji ometa njeno svakodnevno funkcionisanje i narušava kvalitet življenja. Problemi psihičke prirode kreću se od onih najširih - emocionalnih i ličnih problema sa kojima se svaki čovek tokom života suočava, preko depresije i anksioznosti, do teških kliničkih sindroma poput paranoje i šizofrenije. Danas mentalni poremećaji zajedno sa kardiovaskularnim i cerebrovaskularim oboljenjima spadaju u 3 najčešća zdravstvena problema našeg stanovništva. To odmah navodi na pitanje - Kako to da znatno češće možemo čuti da je neko usled povišenog krvnog pritiska posetio lekara, nego da je neko zbog stresa preživljenog usled razvoda braka posetio psihologa? Odgovor leži u činjenici da se preko 70% građana Srbije nije nikada obratilo za stručnu psihološko-psihijatrijsku pomoć. Pritom, svaki drugi građanin koji nema dijagnozu pije lekove za smirenje čemu u prilog ide šokantna brojka od preko 17 miliona na recept izdatih bromazepama na godišnjem nivou.
Mnogobrojne predrasude koje nastaju usled neznanja i tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti i obrazaca ponašanja u velikoj meri otežavaju inicijalno traženje psihološke i psihijatrijske stručne pomoći. Tradicionalni vrednosni sistem je poput glomaznog hrasta koji pušta korene u sve pore društva, a njegovo stablo čini upravo tradicionalna srpska porodica. Ono što je nama potrebno su dovoljno dobre drvoseče, sa adekvatnim alatom, koje ce uložiti velike napore da taj hrast podmlađuju mudrom rezidbom suvih i oštećenih grana.
Mišljenja sam da su teze o tranziciji iz konzervativne tradicionalne srpske porodice u neoliberalnu savremenu porodicu, nepotpune i delimično tačne, s obzirom da su se određene tradicionalne paternalističke vrednosti mahom zadržale. Kako bih ovo potvrdila opisaću dva opozitna tipa roditelja u srpskoj porodici. Na jednoj strani je tip roditelja koji znatno češće srećemo - TVDR (Tradicionalnim vrednostima determinisan roditelj), koji odlazak kod psihologa - psihijatra smatra sramotom, a psihički i emocionalni problem svog deteta radije će “gurnuti pod tepih“ jer je za njega nepoželjno da “svoje prljavo rublje iznosi drugima na videlo“. TVDR će odvesti svoje dete kod stručnjaka tek kada shvati da je detetova patnja veća šteta od sramote obraćanja za pomoć. Ovom tipu roditelja treba pristupiti sa puno razumevanja i mišlju da su ovakve stavove usvojili pre svega pod uticajem svojih roditelja, što ukazuje na mogućnost da i dete TVDR - a postane usvojitelj njegovih vrednosnih obrazaca i ponašanja.
Na drugoj strani su TVNDR (Tradicionalnim vrednostima nedeterminisani roditelji), roditelji u manjini, koji su uspeli da se izdignu iznad tradicionalno nametanih uloga i koji duševnom bolu deteta pristupaju jednako odgovorno kao i zubobolji. Uloga ovih roditelja čini se posebno važnom u prosvećivanju TVDR roditelja o čemu jasno svedoči to da je De Nirova ispovest o sinu koji ima bipolarni poremećaj izazvala mnoge pozitivne komentare u Srbiji. Tako bi dobar ”drvoseča” u zemlji gde je 80% medijskog prostora rezervisano za zabavne sadržaje, a dobar deo ostatka za politiku, mogao biti glumac najgledanije serije ili harizmatski lider, pri čemu bi otvorena ispovest istih u medijima o slučaju sopstvenog deteta koje boluje od depresije zasigurno pozitivno uticala na mnoge porodice sa sličnim problemima.
Pogrešno je ovu kompleksnu temu analizirati samo u okvirima porodice. Naglasila bih da se otpor prema obraćanju psihologu kod nas gaji od malih nogu. Već u osnovnoj školi odlazak školskom psihologu nameće se deci kao vrsta kazne jer su kod njega upućeni zbog neprimerenog ponašanja ili slabijeg uspeha. U društvu vlada stav da je sramota baviti se ljudskom dušom. U medijima se često pojavljuju razne kampanje na temu borbe protiv raka dojke, protiv nasilja u porodici, humanitarne akcije, dok su kampanje o mentalnom zdravlju često škrte, sa nedovoljno jasnim porukama i nedovoljno televizijski eksponirane... Nažalost, velikim delom se aktivnosti u ovoj oblasti svode na Svetski dan mentalnog zdravlja, ili periode desavanja tragičnih dogadjaja poput slučaja u Velikoj Ivanči.
Sve ovo rađa distanciranje od mentalnih problema kao nama stranih, iako brojke pokazuju drugačije, što vodi ka neznanju i predrasuduma poput one da je psihijatrijska pomoć potrebna isključivo duševno obolelim osobama, popularno “ludacima”. Ti isti “ludaci” se neretko prikazuju kao nezbrinuti, neuredni, deteriorisani, beskućnici koje su svi odbacili jer su opasni po okolinu, ili se po principu “pu pu daleko bilo, dalje od moje kuće” psihijatrijski bolesnici zamišljaju kao izolovani pojedinci, drogirani lekovima i vezivani za krevet od strane medicinskog osoblja u psihijatrijskim ustanovama. Ovome u prilog ide neumesna, nadasve otrcana i široko korišćena šala pretnje smeštanja “u Lazu”.
Pored značajnog uticaja društvenih normi i tradicije, ljudi se neretko ustručavaju da posete stručnjaka zbog individualnih strahova. Oni se kreću od doživljaja sebe kao slabe ličnosti usled nemogućnosti samostalnog prevazilaženja problema, pa sve do straha koji se javio iz posmatranja stručnjaka kao čitača misli i emocija, ili pak iluzije da je uloga psihologa ili psihijatra čeprkanje po kompleksima i frustracijama iz detinjstva.
Ako individualnim strahovima dodamo prethodno navedene predrasude i indiferentnost odgovornih za rešavanje ovog problema, jasno je da ljudska duša nema pravo da bude nemoćna . Bavljenje istom jako je nisko na listi prioriteta našeg društva. Ali umesto da čekamo da se problem reši sistemski i tražimo krivce, hajde da se bar svi mi koji ga razumemo setimo davno zaboravljene solidarnosti i “stavimo u tuđe cipele”. Možda je pravo vreme da svi pričamo o tome i pre nego što sam problem sleti u naše dvorište.
Anja Đorđević, studentkinja socijalnog rada i socijalne politike
