Crno-bela strana sanjarenja

Šta biste mislili o osobi koju prvi put srećete u životu ako bi vam ona kao svoju glavnu osobinu navela da je sanjar? Da li biste bili nežni prema njoj? Da li biste je doživljavali kao čudaka? Da li bi vas privukla? Sanjarenje je tema zloupotrebljena na bezbroj načina, posebno u umetnosti. Jedan od njih na koji sam posebno osetljiva je velika kinematografska zabluda o tome kako je sanjarenje ekskluzivan kvalitet „posebnih“ i „nadahnutih“ ljudi, koji ne može svako da priušti i razume (Da, Amelija Pulen, tebi se obraćam!). Istini za volju, dosad nisam upoznala osobu koja ne ume da mašta i koja tome nije sklona, bar ponekad. Sad kad smo otkrili nešto što nas sve povezuje, hajde da preispitamo malo šta nosi sa sobom svet iza zatvorenih očiju.

Da počnemo sa lepim vestima. Sanjarenje ima dosta funkcionalnih odlika – počev od anestetskog dejstva, pa sve do razvoja mislilačkih kapaciteta.

Na primer, sanjarenje je proces koji će vam pomoći da lakše prebrodite period između ulaganja truda i dobijanja nagrade za njega. Uzmimo spremanje ispita. Ono može da traje nedeljama, pa i mesecima a da nijednog trenutka ne budemo sigurni u to da ćemo položiti ili dobiti dobru ocenu. Sigurna sam da vam se u tim situacijama dešavalo da zamišljate kako upisujete ocenu i indeks i da ste pritom vrlo srećni. S jedne strane, sanjarenje ovde dođe kao mini „prednagrada“ za uložen trud i pomaže da se period učenja ne pretvori u agoniju. S druge strane, ono je motivacija za vas da nastavite da radite jer vam plastičnije predstavlja zadovoljstvo koje vas čeka.

Paradoksalno, ali tačno – provođenje vremena u sanjarenju može doprineti konkretnijem postavljanju ciljeva i kvalitetnijem samousmerenju. Budući da se osoba u svojoj mašti stavlja u „više različitih cipela“ i ispituje svet iz različitih uloga i perspektiva, postoji logički opravdana verovatnoća da će ona sa većom sigurnošću moći da stane iza rečenice: „Ja od svog života želim da budem to i to, tu i tu, sa tim i tim“.

Zatim, sanjarenje može učvrstiti naše odnose sa ljudima i to na više načina. Ono recimo može održati zaljubljenost između parova koji su fizički udaljeni ili sprečiti pojavu agresivnosti i impulsivnih reakcija prema drugim osobama. Setite se koliko ste puta u svojoj glavi zamišljali kompletnu svađu sa osobama na koje ste bili ljuti, a onda jednostavno to više niste bili.  

Sanjarenje će, konačno imati i veliku razvojnu ulogu za vas. Ono će doprineti tome da ostanete intelektualno stimulisani i onda kada vaše okruženje ne radi posao. Na primer, prilikom obavljanja rutinskih poslova, prilikom dužih putovanja, u usamljenim periodima u životu kada vas ništa ne pokreće – možete se osloniti na vašu maštu da će to učiniti postavljajući pitanja i stavljajući vas pred nesvakidašnje scenarije. Ne zaboravimo i na kreativnost koja se, kao i većina stvari, vežba i razvija kod čoveka. Sanjarenje je definitivno dobar način da se u ovome uspe budući da ne postoje ograničenja u kombinatorici vašeg uma.

Međutim, da li je sanjarenje uvek tako ružičasta tema? Ako se zagrebe malo dublje, nije teško doći do problematičnih uzroka i nezanemarljivih posledica. Bez ikakve nauke da nas podrži možemo reći jedno: da je ovaj svet dovoljno stimulativan, lep i responzivan u odnosu na naše potrebe, ne bi bilo potrebe za maštom. Te otud i zaključci, ne toliko naučno nepotvrđeni: sanjarenje je ponekad beg. Od usamljenosti, od odgovornosti, od traume, od neshvaćenosti, od asocijalnosti, od loših odnosa ili doživljaja sopstvene nekompetencije. Sasvim je legitimno na ove doživljaje ili probleme reagovati sanjarenjem u određenoj meri. Ali dobro je zapitati se kada ova simpatična navika postaje simptom vrlo nesimpatičnog obrasca maladaptivnog i disfunkcionalnog ponašanja? I ono što je medicina definisala kao opsesivno sanjarenje ne tako davno je upravo mesto kad se sav taj džez završava i počinje tamna strana mašte.

Opsesivno sanjarenje (maladaptive daydreaming disorder) se često javlja u sklopu depresije, bipolarnog poremećaja ili anksioznih poremećaja. Neretko je posledica doživljene traume ili zlostavljanja. Fantazije su često osmišljene kao fabule romana, filma ili serije, pri čemu osoba koja mašta zamišlja sebe, sebi poznate ličnosti ili potpuno izmišljene karaktere u ovim „ulogama“. Simptomi su sledeći:

• Opsesivno ponašanje (sklonost ka provođenju svakog slobodnog trenutka u sanjarenju, ponekad i zapostavljajući obaveze ili socijalne kontakte)
• Kompulsivno ponašanje (stereotipni pokreti poput klaćenja, ritmičkog pomeranja ruku ili nogu isl. prilikom sanjarenja
• Emocionalna vezanost za likove u svojim fantazijama i emocionalna reakcija na događaje u njima (smeh, plač, jaka facijalna ekspresija)
• Depresivna ili anksiozna stanja
• Pojačane i učestalije promene raspoloženja
• Reagovanje besom kada su fantaziranja ometena ili prekinuta
• Lošiji učinak u školi ili na poslu
• Poremećaj koncentracije
• Derealizacija ili depersonalizacija

Naravno, granice između mentalnog zdravlja i pojedinih poremećaja nisu jasno definisane. U svakom slučaju, ukoliko ste se pronašli među ovim stavkama predlažem da se (bez panike, moliću) preispitate koji su to tačno momenti u vašem životu zbog kojih ste doneli podsvesnu odluku da ga izbegavate. Predlog je da pokušate da posmatrate svoje sanjarenje – šta je okidač za njega (da li su to strahovi neke vrste, kontakti sa pojedinim ljudima ili emocije i lični doživljaji)? Nakon toga i sami znate šta sledi – a to je suočavanje. Za to vam toplo preporučujem da ne budete sami – ne libite se da zatražite stručnu podršku a ni podršku prijatelja i porodice.

Teško je upravljati svojim snovima. Oni su poprilično moćno oružje, a na vama je da ga pametno iskoristite. Svet mašte je podloga na koju su se nakalemila velika dela, veliki ljudi, kreativnost i napredak čovečanstva. S druge strane, postoji jasna granica između snova kao odskočne daske i snova kao krtičje jame. Na vama je da ovu granicu prepoznate i da se ne plašite da tražite od sebe da poneki od snova s vremena na vreme i ispunite. 

Jelena Đokić, studentkinja psihologije

• < Prethodna
• Sledeća >