Zavist

U današnjem društvu, u kom se vrednuju uspeh, fizička lepota, inteligencija, dobra materijalna obezbeđenost, moć, slava, zavist je emocija koja se neretko sreće. Kako težimo da budemo bolji i imamo više, mi zavidimo onome za koga mislimo da je lepši, moćniji, zavidimo drugima na dobrim ocenama, talentima, skupoj odeći, ugledu... Zavist podstiče upoređivanje sa drugima i takmičenje, te predstavlja znak postojanja neprijateljskih ili bar ambivalentnih osećanja prema drugome, a ponekad i mržnje. Društvo u kome ljudi jedni drugima zavide suzbija pojedinačne uspehe i stvara psihosocijalnu klimu u kome je opasno biti uspešan, natprosečan. Kako nema uspešnih društava bez uspešnih pojedinaca, ovakvo društvo, u kome predominira zavist, stagnira. Takođe, među pripadnicima ovakvih sredina slabe kohezivne veze, tako da svaka kultura pokušava da potisne zavist (setite se samo desete božije zapovesti!).

Prisetimo se kako se u našoj zemlji ponekad koristi reč „zavidan“: ako želimo nekoga ili nešto da pohvalimo, često kažemo „to je na zavidnom nivou“ ili „postigao je zavidan uspeh“. Dakle, kao da kažemo „to je toliko dobro da mu treba zavideti“, „on je toliko uspešan da mu treba zavideti“. Na taj način se zavist i antipatija dovode u vezu sa uspehom. Pokušajmo da, za početak, sintagmu „na zavidnom nivou“, preobratimo u sintagmu „na uzornom nivou“, koja podstiče simpatiju i poštovanje, uvažavanje tuđeg uspeha.

Malo teorije...

U ovom tekstu zavist ćemo definisati kao emociju koju osoba oseća kada procenjuje da neko drugi nezasluženo poseduje nešto na šta ona ima isto ili veće pravo. Zavist se manifestuje kao želja za nečim što neko drugi ima, međutim, zavist nije samo odnos prema onome što neko drugi ima a mi nemamo, već i odnos prema drugome kao osobi. Svrha zavisti je jasna: ona nas motiviše na ponašanja koja vode izjednačavanju razlika u ličnoj ili socijalnoj vrednosti između nas i onoga kome zavidimo. Ona pomaže osobi da odredi da i ona želi da ostvari isto što je ostvario neko drugi. Ipak, ono što stoji iza toga jeste želja da se ne bude inferioran u odnosu na drugoga. Dakle, u osnovi zavisti je osećanje inferiornosti. Hronično osećanje inferiornosti je čvrsto povezano sa osećanjem zavisti, jer su veoma zavidljivi oni ljudi koji nemaju osećanje lične vrednosti. To su ljudi koji svoju vrednost procenjuju putem poređenja sa drugim ljudima. Zato zavist i jeste emocija koja izaziva najviše stida i od nje se najviše branimo. Skoro niko ne želi (čak ni sebi) da prizna da zavidi nekome.

Dete koje zavidi drugom detetu na nekoj zanimljivoj igrački će pokušati da je otme ili da je uništi. Odrasli se ponašaju složenije, takođe agresivno i destruktivno ili kompetitivno, motivišući sebe da ostvare veće dobro od onoga koje je ostvario drugi. Osobu koja zavidi nekome prepoznajemo po bledilu njenog lica kada se pomene uspeh druge osobe („pobledeti od zavisti“ ili „pozeleneti od zavisti“) i specifičnom izrazu lica, razrogačenim očima, stisnutim ustima... Ona obično omalovažava tuđi uspeh i ličnost (tzv. kiselo grožđe) ili preuveličava sopstveni uspeh i ličnost, zanemarujući svoje nedostatke (tzv. slatki limun). Zavist često osećamo čak i prema osobama koje su nam vrlo bliske: prijateljima, partnerima, čak i prema braći ili sestrama ili sopstvenoj deci, jer, što je dvoje ljudi sličnije po starosti, sredini iz koje potiču, obrazovanju i/ili nekim drugim karakteristikama, to je veća opasnost od zavisti. Zato retko ko ume da se raduje napretku i uspehu svoga prijatelja. Kako je to sročio Oskar Vajld, svako može da saoseća sa patnjama prijatelja, ali je potreban čvrst karakter da bi se saosećalo sa prijateljevim uspehom.

- konstruktivna i destruktivna zavist

Konstruktivna zavist znači da za osobu tuđi uspeh ne znači i njen sopstveni neuspeh. Ovakva zavist osobi pomaže da definiše ciljeve koje želi da ostvari ne ugrožavajući druge. Ipak, konstruktivna zavist nije uvek dobra, jer može voditi stradanju osobe koja zavidi ako, recimo, uloži previše napora, materijalnih sredstava ili vremena u ostvarenju ciljeva.

Destruktivna zavist, naprotiv, polazi od toga da tuđi uspeh znači sopstveni neuspeh – zato osećanje zavisti ponekad može ličiti na osećanje tuge. Ona vodi uništenju ili otimanju onoga na čemu nekome zavidimo, kako bi osoba koja zavidi izjednačila sebe sa osobom kojoj zavidi („Da bog da komšiji crkla krava!“). Destruktivna zavist se ogleda, na primer, u interesovanju za nesreće koje se dešavaju onima kojima se zavidi i u isticanju njihovih neuspeha.

- adekvatna i neadekvatna zavist

Adekvatna zavist je ona koja pomaže osobi da prepozna svoju sopstvenu želju i da ostvari ono dobro na kojem zavidi drugome. Neadekvatna zavist predstavlja želju da se stekne ono što za osobu koja zavidi nema nikakvu korist, jer to nije ono autentično što ona želi, već samo imitirana želja. Neadekvatna je zavist čak i kada je želja autentična, ali je za subjekta nemoguće da je ostvari, što ga pokreće na destruktivna ponašanja (destruktivna zavist).

- zdrava i nezdrava zavist

Zdrava zavist je ona koja je konstruktivna i adekvatna. Osoba nastoji da dobije željeno dobro koje iskreno želi, uz dozvoljavanje da i druga osoba to poseduje. Nezdrava zavist je destruktivna i neadekvatna: podstiče osobu da omalovažava tuđi uspeh, da uništi ili otme ono što druga osoba poseduje, a pri tome joj dobro koje poseduje druga osoba nije istinski važno niti korisno.

Kako razlikujemo zavist i ljubomoru?

Za zavist je potrebno dvoje, dok je za ljubomoru potrebno troje. Dok je zavist osećanje da neko drugi nezasluženo poseduje ono na šta subjekat ima isto ili veće pravo, ljubomora je osećanje zasnovano na strahu da osoba koju volimo voli nekog drugog. I u partnerskim odnosima može postojati zavist: ako osoba zavidi drugome na određenom partneru, jer bi i ona želela da ima takvog partnera; međutim, ako osoba voli tog istog partnera, radi se o ljubomori.

Nekada mogu istovremeno postojati i zavist i ljubomora prema nekome: na primer, igračka koju jedno dete dobije od roditelja može da izazove zavist kod drugog deteta (brata ili sestre), a kako dete poklanjanje igračke shvata kao dokaz roditeljske ljubavi, onda ono istovremeno oseća i ljubomoru prema onom drugom koje je dobilo igračku, odnosno znak roditeljske ljubavi.

... i malo praktičnih saveta

Sada kada smo naučili nešto o zavisti kao emociji, to znanje možemo iskoristiti kako bismo poboljšali kvalitet sopstvenog života. Jer, kako ne bismo bili žrtve vlastite ili tuđe zavisti, važno je da umemo da je prepoznamo i razumemo.

Za početak, potrebno je da steknemo naviku da razlikujemo zdravu i nezdravu zavist koju osećamo. Kad god pomislimo da neko ima nešto što mi nemamo, a da pritom mi to zaslužujemo, treba da se zapitamo da li je to zaista ono što nam je potrebno, što istinski želimo ili je u osnovi toga želja da budemo bolji od drugih. Druge ne možemo da kontrolišemo i menjamo, već možemo samo sebe i zato je postavka da naša sreća zavisi od toga da li imamo isto što i drugi u najmanju ruku beskorisna. Umesto da stalno pokušavate da stignete i prestignete nekog drugog, pokušajte da budete bolji od sebe. Za to je neophodno da prepoznate šta je ono čemu težite i kakvi želite da budete. Postavite jasan cilj i idite ka njemu, ne skrećite s njega zbog nečeg što ima neko drugi. Jer, kada ostvarimo ono što mi želimo i ono što nas čini srećnim, to je jedini pravi, istinski uspeh.

Neki psiholozi savetuju da kad god pomislimo da neko drugi ima više nego mi, da je lepši, uspešniji, treba da vidimo i šta je to što on nema a mi imamo. Ja lično mislim da to nije dobro rešenje, jer to opet vodi poređenju sa drugima, a ne poređenju sa samim sobom, sa onim što želimo da budemo. To, dalje, vodi traženju i naglašavanju tuđih neuspeha i problema, što, svakako, nije cilj.

Ako neko poseduje ono što mi zaista želimo ili je onakav kakvi mi istinski želimo da budemo, opet je zavist loša opcija. Zamislite,  na primer, da imate (a verovatno i imate) koleginicu koja ima bolje ocene od Vas, koja manje uči, ima vremena i za druženje i aktivnosti van fakulteta i nekako joj studiranje ide lako. Umesto da omalovažavate njen uspeh i da ga pripisujete sreći ili “šlihtanju” profesorima, čestitajte joj kada dobije dobru ocenu i pitajte je kako ona uspeva da tako lako polaže ispite i ima više slobodnog vremena. Time možete naučiti nešto novo i možda shvatiti šta je ono gde Vi grešite, pa to iskoristiti kako biste i sami bili uspešniji. Ovo je svakako pametnija opcija nego da ste se jeli iznutra što je neko bolji od Vas, zar ne? Učite od boljih! Učite od koleginice koja ima bolje ocene, od komšinice koja ima divno cveće na terasi, od drugarice koja je lepša od Vas (a kome?), od prijatelja koji dosta zarađuje i ima veliko društvo, od poznanice koja ima savršenu liniju, od brata koji je položio vožnju iz prve...

Uz to, suočavanje sa sopstvenim negativnim osećanjima je najbolji lek protiv njih. Neka istraživanja su pokazala da ljudi najviše zavide drugima na smirenosti. Eto načina da i Vi budete smireni: ako pobedite zavist prema onima koji su smireni, i sami ćete postati smireni. Posmatrajte kako oni reaguju na svakodnevne probleme ili tuđe provokacije, pa pokušajte tako i Vi.

Naročito nemojte zavideti bliskim osobama koje volite! Zamislite kako biste se Vi osećali da postignete neki uspeh, recimo, nađete dobar posao, a Vaši prijatelji neće da se raduju s Vama, već skreću razgovor na drugu temu, jer Vam zavide. Verovatno biste se osećali napušteno ili izdano ukoliko ljudi koje smatrate bliskim nisu u stanju da se raduju s Vama i dele ono što je dobro isto koliko i ono što je loše. I ne samo to, kada smo zatečeni sopstvenom nemogućnošću učestvovanja u zadovoljstvu drugih, takva nemogućnost divljenja i saosećanja stvara sve gore mišljenje o nama samima, što vodi u začarani krug zavisti. Ovakvo ponašanje lako može da dovede do disbalansa u odnosima sa drugim ljudima. Uskoro bliska osoba kojoj zavidite više neće biti u stanju da Vam toleriše to što ne delite njene radosti, zasmetaće joj što ste tu samo kada joj je teško.

Volontiranje je još jedan način da manje zavidite drugima. Ako se okrenete drugima kojima je potrebna pomoć, shvatićete koliko je dragoceno ono što imate, koliko god vam se činilo malo. Budite zadovoljni onim što imate.

Upoređivanje sa drugima je, naposletku, isto što i mešanje baba i žaba. Svako od nas se rađa u drugačijoj porodici, u drugačijem okruženju, svako od nas izgleda drugačije, razmišlja drugačije, voli različite stvari, ima različite prijatelje, ima različite talente. Ili kraće: svaka osoba je jedinka za sebe. Nije li, onda, besmisleno porediti se sa drugima, koji su u svakom slučaju drugačiji od nas?

Katarina Milivojević, studentkinja psihologije

• < Prethodna
• Sledeća >