Samoubistvo kao pojava ljude retko ostavlja ravnodušnim. Češće od toga izaziva spektar različitih reakcija - od osude do saosećanja, od smeštanja u okvire jedinog rešenja za nesrećne životne okolnosti do krajnje negativnog viđenja ovog čina kao pokazatelja kukavičluka i odustajanja od borbe.
Samoubistvo je složen fenomen i njemu, prema epidemiloškim istraživanjima, prethodi proces. U početku se obično javljaju prolazne suicidalne misli, nakon čega dolazi do detaljnijeg smišljanja i razvijanja konkretnih planova uz pokušaje samoubistva, dok sve na kraju ne kulminira samoubistvom. U zaleđini tog procesa nalazi se interakcija nekoliko različitih faktora (biloških i genetskih, socijalnih, porodičnih i karakteristika ličnosti) koje čine osobu manje ili više rezilijentnom, odnosno sklonom suicidalnom ponašanju. Ukoliko je osoba u prošlosti pokušala da se ubije jednom ili više puta, rizik od ponovnog pokušaja, a i od izvršenja samoubistva raste. Jedan od najboljih prediktora suicidalnog ponašanja je i mentalno oboljenje osobe (depresija, bipolarni poremećaj, zlouptreba psihoaktivnih supstanci, anksiozni poremećaji), iako ne mora nužno značiti da će osoba koja boluje od mentalnog oboljenja imati suicidalne ideje ili ponašanje. Nekada je dovoljno da se osoba suoči sa stresnim životnim događajima kao što su raskid veze, gubitak posla, nezaposlenost, siromaštvo ili smrt bliske osobe kako bi otpočeo proces suicidalnog ponašanja. Dodatno, pri proceni rizika od pokušaja samoubistva i od samoubistva u obzir se uzimaju i faktori kao što su prisustvo suicidalnog ponašanja u porodici, traume iz detinjstva (razvod roditelja, seksualno, fizičko ili emocionalno zlostavljanje, loši odnosi u porodici), impulsivnost, nisko samopoštovanje čije prisustvo ukazuje na povišen rizik. Traga se i za znakovima upozorenja bilo na verbalnom nivou, kada osoba izveštava o nameri da se ubije, a možda čak i o detaljnom planu kako bi to izvela, bilo na nivou ponašanja, kada počne neobično da se ponaša, poklanja svoje stvari, izgubi interes za okolinu, te ima nagle i drastične promene raspoloženja, kada je bespomoćna ili beznadežna.
Većina ljudi ima niz predrasuda koje se tiču suicidalnog ponašanja i vođene njima pogrešno pristupaju osobama koje pokazuju neki oblik suicidalnog ponašanja. Te, na primer, ne treba olako shvatati kada osoba direktno naglašava odluku da oduzme sebi život, jer se ne treba voditi pretpostavkom da osobe izvršavaju samoubistvo bez prethodnog upozorenja, makar i suptilnog (npr. ''Svima bi bilo bolje da me nema'', ''Uskoro me neće više biti", itd.). Pored ovih, postoji veliki broj mitova koji prate temu samoubistva, a neki od njih su:
- Suicidalne osobe imaju jasnu nameru da umru. Zapravo ove osobe su obično ambivalentne po pitanju života i smrti.
- Jednom suicidalna osoba- uvek suicidalna osoba. - Istina je da su osobe koje žele da se ubiju suicidalne ograničen vremenski period.
- Poboljšanje nakon krize znači da je rizik od suicida nestao. - Istina je da se najveći broj suicida desi u roku od tri meseca od ''poboljšanja'', kada osoba ima energije da sprovede svoje ideje u delo.
- Sve suicidalne osobe su mentalno bolesne. - Istina je da je kod suicidalnih osoba samoubistvo posledica mentalnog oboljenja i da su one često izuzetno tužne ili pak depresivne, ali to ne mora nužno biti tako.
- Možda najvažnije od svega je mit da je samoubistvo lična odluka na koju se ne može uticati.- Samoubistvo je moguće sprečiti!!!
Milica Živanović, dipl. psiholog
