Psihosomatska bolest
- Kategorija: Psihološki problemi
Psihosomatska bolest predstavlja oboljenje ili promenu u funkcionisanju organa koje se objašnjava interaktivnim delovanjem bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Naime, neki organ ili funkcija u organizmu je oboleo ili funkcioniše na izmenjen, štetan način a ljudi izveštavaju o raznolikim fizičkim simptomima koji im predstavljaju problem. Neke od tih bolesti/smetnji su povišeni krvni pritisak, bronhijalna astma, reumatološke bolesti, prekomerno stvaranje hormona štitne žlezde, gastritis, dijabetes, čir, migrena, razne kožne bolesti.
Navedena definicija psihosomatske bolesti podrazumeva da se u dijagnostici i tretmanu mora obraćati pažnja i na psihičke doživljaje i na sredinske uslove u kojima se bolest javlja. Za većinu nabrojanih bolesti se i stručnjaci i laici slažu da je psihosomatske prirode, da je nastala pod uticajem delovanja različitih faktora (npr. usled genetske osetljivosti određenog organa, radijacije, osobina ličnosti i kontinuiranog stresa). Ono što logično proizilazi iz toga je da se u lečenju takve jedne bolesti mora posvetiti ne samo smanjenju fizičkih simptoma i izlečenju organa, već i radu na faktorima koji su do bolesti doveli.
U zdravstvenoj praksi obično se ljudi koji imaju neki od psihosomatskih problema upućuju na različite specijaliste medicine koji istražuju i pokušavaju sve što može da pomogne u dijagnostici i tretmanu ugroženog organa. Pacijenti rade laboratorijske analize, ultrazvuk, biopsiju, piju lekove i menjaju način ishrane i na razne druge načine se trude da vode računa o svom telu. Iako deluje da je puno truda uloženo od strane i lekara i pacijenata, da li je to dovoljno? Nekad će ljudi uspeti da saniraju posledice bolesti i sasvim ozdrave. Međutim nekad će nakon ozdravljenja jednog, biti napadnut drugi organ. Najverovatnije je da će osoba uspeti da kontroliše bolest i dugo poživi zahvaljujući medikamentima i drugim pomagalima. Ali to nije kompletno rešenje jer znamo da ova bolest nije samo stvar tela, već i naše psihe. Ukoliko znamo da je npr. bolest nastala usled povišenog lučenja nekog hormona, a da je na hormone uticao stres, da li je opravdano u lečenju preskočiti stres i baviti se samo onim što dolazi posle? Na žalost, mali je broj onih pacijenata koji dobiju priliku da se u okviru zdravstvenog sistema bave i svojom“sekiracijom“, da pričaju i o svom psihičkom bolu ili da dobiju savet kako da se izbore sa stresom pre nego da on ugrozi i telo. Pored toga što lekari zanemaruju psihološku komponentu, i pacijenti su ponekad spokojniji kada imaju organsku bolest, kada su tretirani isključivo njihovi fizički poremećaji i kada se njihovom telu pristupa izuzimajući psihu. Naime, ljudima je teško da priznaju da su njihove psihičke karakteristike, misli i osećanja doprineli razvoju bolesti, a sa druge strane ne žele da budu deo populacije kojom se bave psihijatri i psiholozi. Psihosomatičari često i poriču postojanje bilo kakvog problema, psihičkog bola i uporno iznose samo svoje fizičke simptome: da ih boli glava, želudac... Oni mogu imati poteškoća da izraze svoja osećanja, kao i da govore o njima, neki smatraju da nema svrhe govoriti o onome što je bolno i da to ne može da pomogne. Teže da budu praktični i da ne gube vreme na maštanje i osećanja. Ali to ne znači da se njima ne može i ne treba pružati psihološka pomoć i podrška.
Kako se to može raditi na psihološkoj komponenti bolesti? Stručnjaci mogu intervenisati koristeći i razne misaone, emocionalne i praktične strategije i na taj način poboljšati tretman. Ovako obuhvatan pristup upućuje da je naglasak na bolesnoj osobi, ne bolesnom organu ili ćelijama. Neki psihološki faktori i situacije mogu biti veoma važni: razni neprijatni životni događaji, krupne promene, traume, osećaj nemanja kontrole, anksioznost i hroničan stres. Lekar koji postavi dijagnozu bi mogao da ukaže pacijentu na postojanje psihološke veze sa oboljenjem i da pokrene temu stres-menadžmenta, osećanja, raspoloženja, relaksacije (predložiti sport, meditaciju, jogu...), angažovanja porodice i načina samopomoći.
Na primer, osoba koja ima čir na želucu može da počne zdravije da se hrani, manje konzumira „brzu hranu“, nađe odgovarajući način da se relaksira, na primer da vozi bicikl ili ide na tango. Oboleli pored toga može da vodi dnevnik osećanja i prati promene raspoloženja i simptoma. Porodica bi takođe mogla da se uključi, da se angažuje maksimalna podrška i omogući bolji kvalitet života- npr. obolela majka dobije pomoć svoje dece u obavljanju kućnih poslova. Ukoliko prepozna potrebu pacijenta, lekar može dalje uputiti ili preporučiti psihološko savetovanje, psihoterapiju ili razgovor sa psihijatrom. Putem psihoterapije pacijent bi imao priliku i da promeni neka od svojih uverenja i način kako opaža stresne situacije, kao i da promeni životni stil ukoliko smatra da je to rešenje. Čak i ako se čini da uzroci nisu dominantno smešteni u psihičkom, putem ovakvih oblika pomoći pacijent se može osnažiti za borbu sa bolešću.
Ali zašto čekati da se sistem lečenja promeni? Mi sami možemo da radimo na svom psihičkom razvoju i menjanju, ili da se obratimo stručnjaku ukoliko osećamo potrebu i imamo probleme psihosomatske prirode. Postoji shvatanje i da su ne samo nabrojane, već sve bolesti u stvari psihosomatske. Da li to onda znači da kad dobijemo kijavicu treba da pohrlimo u psihijatrijsku ordinaciju? Naravno da ne. Potrebno je da se trudimo i negujemo svoje mentalno zdravlje kao i fizičko, da svoju psihu osnažujemo i hranimo kao i telo. Da se kroz stalni razvoj, sazrevanje, lepa i ružna iskustva i prevazilaženje izazova u stvari „vakcinišemo“ protiv nekih budućih boljki.
Milica Karaulić, dipl. psiholog
