Gubitak bližnjeg
- Kategorija: Problemi prilagođavanja
Gubitak drage osobe je sastavni deo naših života. Takvo bolno iskustvo se ogleda u raskidima veza sa partnerima, prekidanju prijateljstava ili smrti naših najdražih, koju čovek najteže prihvata, zbog svoje karakteristike apsolutne nepovratnosti. Ona sa sobom nosi neočekivani životni prevrat koji teško podnosimo. Iako znamo da nam sledi jednog dana, duboko u sebi potiskujemo tu činjenicu, neželeći da pričamo o njoj, a kada se desi našem voljenom, teško se mirimo sa tim da ga više nema, da ga više nećemo videti.
Tugovanje
Kada voljena osoba umre, odjednom je sve drugačije - tada život postaje težak, ispunjen tugom i neprihvatanjem. Kao normalne reakcije na događaj, javljaju se šok, bes, manjak samopouzdanja, praznina, usamljenost, očaj, osećaj dezorijentacije, kao i mentalne blokade.
Tuga, koja sledi nakon prvog šoka, podrazumeva duševnu i telesnu reakciju na pretrpljeni gubitak, ali i doprinosi tome da možemo da se oprostimo od voljene osobe i gubitak konačno preradimo uz pomoć faza kroz koje prolazimo:
- Reakcija zaprepašćenja - čovek ne može da prihvati gubitak. On tada automatski obavlja sve radnje, nasumično prelazeći sa jedne na drugu, sa izvesnom dozom napetosti i strepnje. U svakom trenutku mu se može desiti izliv snažnih emocija, panike, ljutnje, kao i paradoksalne euforije.
- Čežnja i potraga za izgubljenom osobom- nastaje kao odraz neverice da se gubitak dogodio, i zbog nagonske potrebe ponovnog uspostavljanja veze i vraćanja osobe, ispod čega leži tuga zbog znanja da ponovni susret nije moguć. Praćena je jakim bolom, nemirom, nesanicom, zaokupljenošću mislima na umrlog i osećajem njegove prisutnosti, socijalnim povlačenjem, povremenom nadom, optuživanjem i razočaranjem. Prisutna ljutnja usmerena je na umrlog - jer nas je napustio, okolinu i "odgovorne" za smrt i na sebe zbog mogućih propusta. Sa prolaskom dana, nedelja i meseci ona se postepeno smanjuje.
- Dezorganizacija, očaj i gubitak nade u povratak - gubitak se postepeno spoznaje, priznaje i prihvata kao stvaran. Mada je potišten i bezvoljan, čovek shvata da mora krenuti dalje, i oblikovati život na novi način.
- Reintegracija- dolazi do prihvatanja realnosti, kretanja prema napred, razmatranja i prihvatanja novih situacija i izazova, kao i nalaženja načina da se oni ostvare. To podrazumeva drugačije doživljavanje sebe kao osobe, prihvatanje novih uloga i novog načina gledanja na proživljeno bolno iskustvo. Reintegracija je završetak procesa tugovanja, što znači da umrlom ostaje pripadajuće mesto u našem srcu, uz dovoljno prostora i za druge osobe.
Mitovi i činjenice o osećanju tuge
Mit: Bol će brže proći ako ga ignorišemo.
Činjenica: Ignorisanje bola i nedopuštanje emocijama da isplivaju na površinu samo mogu pogoršati stanje - treba se suočiti sa svojom tugom.
Mit: Važno je biti jak u suočavanju sa gubitkom.
Činjenica: Osećanje tuge, osećaj uplašenosti ili usamnjenosti, normalne su reakcije na gubitak. Ako plačemo, ne znači da smo slabi.
Mit: Ako ne plačeš, to znači da ti nije žao što si izgubio voljenu osobu.
Činjenica: Plakanje je samo jedan od načina kojim pokazujemo tugu - oni koji ne plaču, duboki bol koji osećaju iskazuju na drugačiji način.
Mit:Tuga bi trebalo da traje oko godinu dana.
Činjenica: Ne postoji ispravan ili pogrešan vremenski okvir za tugovanje. Koliko je vremena neophodno da se suočimo sa gubitkom voljene osobe zavisi od nas samih.
Kako lakše preživeti tugu?
Svaki čovek tuguje drugačije. Oproštaj od bližnjeg i savladavanje njegove smrti, za koje je potrebno vreme, zavisi od osoba, situacija i od toga kakav je bio odnos između njih dvoje (nerešeni konflikti mogu da otežaju oproštaj).
U ovakvim situacijama, neophodno je:
- Imati adekvatnu podršku. Najvažniji faktor u preživljavanju momenata nakon gubitka jeste podrška drugih (porodice, prijatelja, ljudi koji su imali slična iskustva, sveštenika, psihologa). Iako neki ljudi ne vole da pričaju o preminulom, i nije im prijatno da govore o svojim osećanjima ni pod normalnim okolnostima, u ovoj situaciji bi trebalo da ih izraze, jer deljenjem gubitka tugu lakše podnosimo. Međutim, nekada utehu mogu pružiti samo prisustvo drugih i njihova raspoloživost za razgovore, jer nismo u stanju da slušamo dobronamerne reči, poput fraze „Život ide dalje“, koje mogu biti bolne.
- Voditi računa o sebi. U ovakvoj situaciji, trebalo bi više nego ikada brinuti o sebi, o svojim fizičkim i emocionalnim potrebama, da prisutni stres ne bi iscrpeo energiju i emocionalne rezerve. Zato se treba suočiti sa svojim emocijama, kao i voditi računa o svom fizičkom stanju, jer kada smo fizički zdravi, imamo bolji emocionalni doživljaj, i obrnuto.
- Ne odstupati od navika. Onaj ko je proslavljao značajne datume u određenom društvenom okviru, npr. u porodici, trebalo bi tako i da nastavi, a ne da se povlači, jer u protivnom preti opasnost od usamljivanja. Neminovno je javljanje bola u tom trenutku, zato treba otvoriti vrata emocijama, i pustiti ih da izađu napolje.
- Izbegavati donošenje velikih odluka - bilo bi dobro razmisliti pre donošenja bilo koje važne životne odluke (selidba ili prodaja imovine), koje treba donositi nakon razgovora sa prijateljima i bliskim osobama, ili nakon prolaska izvesnog vremena.
- Imati trenutke samo za sebe - osoba koja tuguje treba da ima momente za vreme kojih će raditi ono što je najviše volela da radi pre smrti voljenog, opuštajuće trenutke posvećene samo njoj samoj, kao i one u kojima će se suočiti sa svojim osećanjima.
Šta ako tuga ne prestaje?
Proces tugovanja protiče u ciklusima – na trenutke je bol jači, na trenutke je slabiji. Obično tokom vremena intenzitet tuge slabi, ali ako se neko nakon više od pola godine sve više povlači i pati, onda se često radi o depresiji.Tada je važno potražiti profesionalnu pomoć u vidu savetnika, psihologa ili sveštenika, koji će pomoći ožalošćenom da nađe i uvidi smisao života, koji bi trebao biti sveprisutan i nakon smrti voljene osobe. Jer ona bi želela da nas vidi da živimo životom koji smo želeli i pre njene smrti, uz uspomene i sećanja koja je udostojila, počastvovanost što smo je poznavali i večito mesto koje će zauzimati u našem srcu.
Ana Perišić, apsolventkinja kliničke psihologije
