Lenjost je zarazna! Lenjost je izlečiva!

  • Kategorija: Praktični saveti

„Nije strašno umreti, strašno je ne živeti“.

-Viktor Igo

lazyKoliko puta ste čuli za sebe „On/ona ima puno potencijala, samo kada bi se malo potrudio/la“? Da li ste više puta igrali fudbal na kompjuteru nego na terenu? Da li vas zastrašuje pokušaj da izračunate broj sati provedenih gledajući Fox life serije? Da li ste ikada zapravo SUTRA otišli na trčanje ili počeli da učite? Koliko izgovora po minutu možete da smislite kada vas neko pita zašto ste loše prošli u januarskom roku ili šta je sa onim projektom o kome ste pričali pre par meseci? Koliko često izgovarate: „Mogao bih to kada bih živeo u normalnoj državi!“, „Znala bih to da je naš sistem obrazovanja bolji“, „Nemam uslova da radim“…? Ukoliko vas je zabrinuo neki od odgovora na ova pitanja, sledi priča za vas.

Sa psihološkog aspekta, teško je definisati lenjost. Ona je najčešće privremeno stanje, mada može biti i karakterna osobina. Ona nije bolest, mada može biti simptom. Ona se javlja kod svih, ali je potpuno neprirodna za čoveka. Predlažem da za potrebe ovog teksta odredimo lenjost kao manjak volje da se u ostvarenje nekog cilja uloži napor ili energija. Naravno, svima se dešavaju dani kada nam nije do rada, kad bismo ostali u pidžami i listali časopise, gledali serije, ispijali kafe isl. I kada se dese, ovakve dane je lepo iskoristiti kao predah i daleko od toga da bi trebalo da budemo besni na sebe. Trenutak u kom bi trebalo postati oprezan je onaj u kom lenjost postaje drugo ime za svaki naš dan – kada postane perzistentna i kada nas počne ometati u ispunjavanju obaveza (bilo studentskih, poslovnih, socijalnih itd). Ovakvo stanje od čoveka pravi pasivno, nezadovoljno, neispunjeno i nesrećno biće. Nije ni funkcionalno za njega ni svojstveno njegovim potrebama. Mnogi veliki umovi su potrebu za aktivnošću uvrstili u urođene potrebe, a sreću definisali kroz rad na suštinski bitnim zadacima.

Bitno je znati da lenjost nije aksiom. Ona se ne dešava sama po sebi. Lenjost nije isključivo uzrok, lenjost je posledica nečega. Čovek se ne rodi kao lenj već takav postaje. Vrlo je korisno zapitati se zašto.

Među spoljne uzroke lenjosti najčešće se navodi obrazovni sistem koji definiše svog korisnika kao pasivnog primaoca informacija, a ne potstiče ga na aktivno istraživanje i aktivno delanje – veoma je bitno da dete od ranih nogu, osim što stekne radne navike, stekne i sliku o sebi kao nekome ko može svojim radom da utiče na okruženje - da ga menja i oblikuje. Osim obrazovanja, krive se i mediji. Verovatno ste se već susreli sa izrazom „isključiti mozak“ u kontekstu gledanja ispraznih, površnih, zabavnih TV programa. TV i internet nude sadržaje koji su atraktivni, uprošćeni, skoro banalizovani i okupiraju pažnju do te mere da postaju beg od sopstvenih tekućih problema. Preterivanje u ovome dovodi izbegavajućih ponašanja – radićemo sve samo ne ono što je naša obaveza.

Međutim, moj je utisak da su unutrašnji uzroci bitniji jer njih možemo aktivno menjati. Prvi i meni najočigledniji je nedostatak vere da će rad rezultovati ostvarivanjem postavljenog cilja. Najčešće je potrebno duži vremenski period raditi na zadatku da bi se postigli rezultati (učenje ćemo početi mesec – dva pre ispitnog roka, predavanja ćemo odslušati tek 4 godine nakon što upišemo fakultet, dobićemo prve komplimente tek posle nekoliko nedelja trčanja…). Gledajte na ciljeve kao na sunce koje isijava motivaciju – što smo dalji od sunca, to je hladnije i manje nam se radi. Ponoviću ono što slušate bar jednom nedeljno: postavite sebi „pametno“ definisane ciljeve – razmišljajte na kratke staze (neka cilj za sutra bude da naučite jednu lekciju, a ne da diplomirate), dajte sebi jasno i praktično definisan zadatak (umesto „Volela bih da budem bolji student“, pokušajte sa „Hoću da do juna 2014 položim pet ispita“), nađite način da objektivno ocenite svoj napredak (npr. dajte sebi test sastavljen od pitanja iz prethodnih ispitnih rokova) i budite realni (postavljanje previsokih ciljeva vodi samo previsokom pritisku).

Jedan od razloga za lenjost mogu biti i predrasude o svetu kao o mestu gde se ne nagrađuje pravi trud i zalaganje i gde se sve može postići lakšim putem. Neću reći da je ova teza potpuno netačna – svi smo do sada slušali o studentima koji su „prepisali i položili“, kao što smo čuli i za one koji su marljivo radili a sada ne uspevaju da se zaposle. Svet nije apsulutno fer mesto. Ali postavite sebi pitanje: koliko je mojih kolega položilo ispit tako što su ga zapravo spremili? Koliko ljudi znam koji su aktivno tražili posao i na kraju ga pronašli? Iznenadiće vas koliko je veći broj ljudi u ovoj drugoj kategoriji. Bez uvrede, biranje lakšeg puta na osnovu par „lovačkih priča“ koje ste načuli nije zdrav razum nego prosečan izgovor.

lazinessNeki od nas će pre ostati pasivni nego da urade nešto loše ili pogrešno. Strah od neuspeha svojstven je ljudima koji imaju problema sa samopouzdanjem ili koji postavljaju previsoke standarde. Ovaj strah funkcioniše po principu „Ako se ne trkam, ne mogu ni da izgubim trku“, što jeste logički ispravno. S tim što svi previđaju tu činjenicu da ako stojiš u mestu, svakako zaostaješ i u odnosu na poslednjeg trkača. Cilj rada nije samo da postignemo uspeh, kroz rad čovek postaje istrajniji, uči, upoznaje ljude, gradi socijalne odnose i pronalazi svoje mesto i ulogu. Tačno je, ako ne radimo, sigurno zaobilazimo neuspeh, ali isto tako zaobilazimo i naš lični napredak.

Konačno, lenjost je često samo odbijanje da se preuzme odgovornost i da se odraste. Kod nas često postoji neosnovani otpor prema novim fazama u razvoju – što je i prirodno budući da iz prijatne i bezbedne zone odrastanjem probijamo led i ulazimo u nepoznato. Moj predlog – umesto kao tužnu i napornu neminovnost, gledajte na odrastanje kao na avanturu, kao na proces konstantnog rasta, kao priliku da upoznate sebe u drugom svetlu i da dobijete sve veće slobode u kreiranju sopstvenog života.

Prevazilaženje lenjosti je potencijalno najveća investicija u svoj život koju možete napraviti. Kao i za svaki drugi problem, bitno je imati svoju mrežu podrške – prijatelje, kolege, porodicu ili savetnika sa kojima ćete moći otvoreno da pričate o problemu i koji bi bili vaša veza sa svetom rada i aktivnosti (neko sa kim ćete zajedno učiti, ići na trčanje ili jednostavno razgovarati o problemu). Kao praktičan savet, može vam poslužiti vođenje dnevnika aktivnosti gde biste upisivali sebi zadatke, a onda i ocenjivali koliko ste ih uspešno obavili. Poslednje, reći ću vam i da se ne plašite da budete strogi ali pravični prema sebi – nagrađujte sebe s vremena na vreme kada ste na dobrom putu. Ali i nemojte se libiti da budete sebi najbolja kritika onda kada posustajete, u tom smislu da svoja zalaganja ocenjujete objektivno i bez izgovora.

Imamo samo 365 dana u godini. Bilo bi šteta ne potruditi se da ih iskoristimo u potpunosti.

 

Jelena Đokić, studentkinja psihologije 

 

Tagged under: lenjost